Aloha, people,znam da ste dobro,necu ni da pitam,jer,zašto ne biste bili dobro po ovako lepom danu?!
Ja,po običaju,nisam pisala mesec dana,ali me moje školske obaveze opravdavaju.
Inače,ja sam bila toliki mrgud prošlih mesec dana,prosto mi se ništa nije radilo,otkako je ovo Sunce ogrejalo,moje raspoloženje se toliko popravilo,da sam čak sela i da učim više od 15 minuta dnevno,učim čak po pola sata.
Šalu na stranu,moja srednja je dosta zahtevna,a ja sam pomalo neorganizovana osoba(to mi je najveća mana),i sve radim u poslednji čas,pa zato malo kasnim sa postovima.
Ali,biće bolje.
Someday.
Pošto sam izašla iz svog ne-prilazi-mi-ja-sam-goblin raspoloženja,sa kojim sam terala sve oko sebe, što dalje od sebe,mogu da sednem,i konačno napišem ovaj post.O,da,ova tema o kojoj danas pričamo me je držala u takvom raspoloženju,i trebalo mi je mesec dana da odlučim kako da je pretočim u reči,i kako da nastavim dalje sa svojim životom.I,verujte mi,moji najbliži,ali i oni koji to nisu,su ispaštali zbog toga.jer,moje dnevne aktivnosti su se svodile na hranu i suze.
Šta da radite kada izgubite dragu osobu?Nekoga ko vam je bio oslonac,rame za plakanje i najbolji prijatelj?A,šta da radite kada u isto vreme izgubite više takvih osoba?
Otišla sam u drugi grad,u srednju školu.Našla sam i ovde društvo,za koje sam, takođe, veoma vezana.Za ovih sedam meseci,koliko sam ovde,sam provela nezaboravne trenutke sa njima,koji su me dosta promenili.Ali,ja sam i dalje sa osmehom čekala svaki petak,da odem u svoj rodni grad(okej,spremite se na veliku dozu patetike),i vidim svoju porodicu i prijatelje.Pošto sam,bukvalno,imala tri različita društva,petak bih izašla sa jednim,u subotu bih se sa jednim videla popodne,a sa jednim uveče.Da,od one usamljene devojčice,koju su svi mrzeli,za pola godine,ja sam postala najsocijalnija osoba na planeti.
Počnimo od moje tadašnje najbolje drugarice.Ona je bila važan deo mog života.Prošle smo sve i svašta zajedno.Za nju sam mogla ruku u vatru da stavim.Za nju sam mogla sve.Kod nje sam svaki petak prvo dolazila.Sa stanice,pravo kod nje kući.Prepričavala bih joj svaki sat,minut,sekund koji sam provela otkako se nismo videle.Svaki trenutak bih joj detaljno opisivala.Onda bismo nas dve to komentarisale,tumačile i procenjivale,kako već najbolje drugarice i rade.Mogu samo da vam kažem da je naše prijateljstvo trajalo skoro pet godina,i mislila sam da će trajati sto pet.Ali,nije.Završilo se veoma loše,pale su teške reči i tu je bio kraj.Preko noći,mi smo postale stranci.Kada izgubite dečka,i kada izgubite najbolju drugaricu,neuporedivo.
Onda,imala sam jedno posebno društvo,koje je bilo tu za mene,u mojim najgorim trenucima.To je bio skup različitih osoba na jednom mestu.Mi smo bili veoma zanimljiva ekipica.Nikad nam nije bilo dosadno.Volela sam da dolazim kod njih u ulicu,da smišljamo planove i svaki provedeni trenutak začinimo dozom mašte.Za godinu dana,koliko ih poznajem,mogu da kažem da su svi oni posebni na svoj način.Takođe,toliko su mi ulepšali letnji rapsust,moj 15 rođendan i svaki dan proveden kod njih u ulici,da sam im neizmerno zahvalna.Toliko toga sam naučila od njih.Ali,naučila sam i koliko ljudi mogu biti dvolični.Nešto je promenilo naše druženje,okrenuli su se protiv mene,i pokušali da mi pokažu dane kada sam bila na dnu.Pokušali su da me vrate na to dno i dokažu mi da su se samo igrali samnom.Da li je to istina,ili ne,ne znam.Ja sam se samo sklonila,jer znam da ja više nisam deo toga.
Izgubila sam još mnogo ljudi u životu.Sa mojom tadašnjom najboljom drugaricom je ,iz mog života,otišla još jedna drugarica,sa kojom sam se družila deset godina.Sa posebnim društvom su otišli i neki ljudi koji su mi pokazali kakav sve život može da bude,ali i sa kojima sam sazrela i shvatila neke stvari.Ni njih više nema.
Sve je to bilo bolno.Ja sam za dva meseca izgubila većinu osoba sa kojima sam se družila u svom gradu,i sa kojima sam mnogo toga proživela.Sve sam to uradila zato što mi oni više nisu bili pravi prijatelji i nisu mogli da prihvate da sam se promenila.To sam uradila za svoje dobro i da bih napravila mesta za nove ljude u svom životu,koji su polako pristizali.Nisam bila presrećna zbog svoje odluke,ali sam posle nekog vremena shvatila da je tako moralo da bude.Trebalo mi je vremena da se naviknem da ih viđam u snovima,sećanjima i na našim mestima.Svaki deo mog grada je budio uspomene.Nije mi bilo lako da prevaziđem to,i mislim da ih još nisam pustila da potpuno odu iz mog života,ali polako,za sve treba vremena.Još ih pominjem,sada ponekad,ali ih pominjem.Još ih sanjam,ne svako veče,ali da.Još se trgnem na njihova imena,ali brzo shvatim da to nisu oni.
Sada,kada sam završila sa patetisanjem,predstaviću vam tri faze kroz koje prolazite kad izgubite neku vama bitnu osobu u životu:
1.Faza-"Koji sam ja kralj,osećam se nikad bolje,napokon sam se rešila problema u svom životu.."
Kada sam stala pred svoju drugaricu i sasula joj sve u lice,što ne treba raditi,osećala sam se ponosno.Bila sam puna samopouzdanja i osećala sam se toliko moćno.To je trajalo dva dana,i onda sam shvatila da mi je ona puno značila.Tada ulazimo u drugu fazu.
2.Faza-"Zašto sam to uradila,ne mogu bez nje/ga,ceo svet mi se srušio.."
Ovo je jedna veoma duga faza,koja može trajati od pet dana do pet godina.Kod mene je trajala dva meseca.Pitala sam se da li sam pogrešila što sam ih izgubila,počela sam da se prisećam SVIH uspomena i želela sam da otrčim do njih,i svima se izvinim.Ali,nisam.Jela sam enormne količine slatkiša,slušala tužne pesme i plakala.Bacila sam sve stvari koje su mi poklonili,obrisala sve slike i pisala tužne pesme.Popustila sam u školi,i što je najgore,počela sam da pričam sve o njima i ljudima koje nisam dobro poznavala,davila sam ih dok ne skapiraju da nisam u normalnom stanju.
3.Faza-"Sve u životu se dešava sa razlogom,nije smak sveta,ovako je suđeno.."
Ja sam u ovu fazu ušla pre nedelju dana.Polako sam počela da shvatam da je ovo normalna stvar u životu.Kako je staro društvo otišlo,novo je ušlo u moj život.Možda čak i bolje društvo,vreme će pokazati.Mada,ja mislim da je bolje,skoro sam uverena.U svom gradu sam se zbližila sa jednom divnom osobom.Staru najbolju drugaricu je zamenila nova,koja je bila sve vreme uz mene i nije mi dala da potonem na dno.Kada sam želela da se vratim starim navikama i ljudima,ona me je potsećala na to koliko sam ja vredna osoba i koliko sam postigla u životu.I,pošto znam da će ona ovo pročitati,hoću da zna koliko mi znači i koliko je volim,i da sam joj puno zahvalna na svemu što je uradila za mene,i da bez nje ne bih bila ovde gde jesam.Takođe,slučajno sam u novom gradu upoznala i moju "twin".To je jedna posebna devojčica kojoj su se izdešavale skoro iste stvari u životu i koja je uvek tu za mene.Nama nikad nije dosadno,i mi obožavamo da idemo na neplanirana putovanja.Veliki pozdrav za nju,i takođe,hvala joj na svemu!U novom odeljenju sam počela da se družim sa jednom predobrom devojčicom,koja je uvek na mojoj strani i sa kojom obožavam da se družim,jer me uvek nasmeje.Toliko je dobrih ljudi ušlo u moj život,i vratilo mi osmeh na lice.Sada imam novo društvo iz drugog grada i novo društvo iz svog grada.Svima sam im neizmerno zahvalna.Ne znam kako bih sve ovo preživela bez njih,vratili su mi veru u ljude.Još jednom,hvala!
A,sada,par načina da prebolite gubitak neke osobe:
*Be creative-radite ono što volite,like me,i kroz neku aktivnost probajte da izbacite negativnu energiju iz sebe.Mislim da je pisanje veoma dobar način za iskazivanje emocija,ali to može biti bilo koja aktivnost koju volite.
*Pogledajte malo oko sebe,i obratite pažnju na ljude koji vas vole-dajte veće uloge ljudima kojima vas cene i vole,sklonite zid i pustite ih da uđu u vaš život.
*Ako vam se plače,plačite.Kada se isplačete,biće bolje.
*Dajte sebi vremena.Imate pravo na to.
*Izađite iz sobe.Kada izadjete na svež vazduh,biće vam lakše.
Ništa u životu nije slučajno,sve nosi neku pouku i poruku.Nekada morate da izgubite nešto,da biste nešto bolje dobili.Prosto,vodite se time da nema mesta za sve ljude u vašem životu,i da neki prosto moraju da odu.Taj trenutak kada odu,ja vam ne mogu učiniti bezbolnim,i ne mogu da kažem da neće boleti,jer hoće.U tinejdzerskom dobu,prijatelji su veoma bitna stvar.Ali,mogu vam reći da će vremenom biti bolje.I,da,nemojte da se pitate zašto je nešto tako kako je,jer je trebalo da bude tako,i dzabe trošite snagu i energiju.
Nadam se da vam se svideo ovaj post.Pozdrav,do sledećeg čitanja!
Ja,po običaju,nisam pisala mesec dana,ali me moje školske obaveze opravdavaju.
Inače,ja sam bila toliki mrgud prošlih mesec dana,prosto mi se ništa nije radilo,otkako je ovo Sunce ogrejalo,moje raspoloženje se toliko popravilo,da sam čak sela i da učim više od 15 minuta dnevno,učim čak po pola sata.
Šalu na stranu,moja srednja je dosta zahtevna,a ja sam pomalo neorganizovana osoba(to mi je najveća mana),i sve radim u poslednji čas,pa zato malo kasnim sa postovima.
Ali,biće bolje.
Someday.
Šta da radite kada izgubite dragu osobu?Nekoga ko vam je bio oslonac,rame za plakanje i najbolji prijatelj?A,šta da radite kada u isto vreme izgubite više takvih osoba?
Otišla sam u drugi grad,u srednju školu.Našla sam i ovde društvo,za koje sam, takođe, veoma vezana.Za ovih sedam meseci,koliko sam ovde,sam provela nezaboravne trenutke sa njima,koji su me dosta promenili.Ali,ja sam i dalje sa osmehom čekala svaki petak,da odem u svoj rodni grad(okej,spremite se na veliku dozu patetike),i vidim svoju porodicu i prijatelje.Pošto sam,bukvalno,imala tri različita društva,petak bih izašla sa jednim,u subotu bih se sa jednim videla popodne,a sa jednim uveče.Da,od one usamljene devojčice,koju su svi mrzeli,za pola godine,ja sam postala najsocijalnija osoba na planeti.
Počnimo od moje tadašnje najbolje drugarice.Ona je bila važan deo mog života.Prošle smo sve i svašta zajedno.Za nju sam mogla ruku u vatru da stavim.Za nju sam mogla sve.Kod nje sam svaki petak prvo dolazila.Sa stanice,pravo kod nje kući.Prepričavala bih joj svaki sat,minut,sekund koji sam provela otkako se nismo videle.Svaki trenutak bih joj detaljno opisivala.Onda bismo nas dve to komentarisale,tumačile i procenjivale,kako već najbolje drugarice i rade.Mogu samo da vam kažem da je naše prijateljstvo trajalo skoro pet godina,i mislila sam da će trajati sto pet.Ali,nije.Završilo se veoma loše,pale su teške reči i tu je bio kraj.Preko noći,mi smo postale stranci.Kada izgubite dečka,i kada izgubite najbolju drugaricu,neuporedivo.
Onda,imala sam jedno posebno društvo,koje je bilo tu za mene,u mojim najgorim trenucima.To je bio skup različitih osoba na jednom mestu.Mi smo bili veoma zanimljiva ekipica.Nikad nam nije bilo dosadno.Volela sam da dolazim kod njih u ulicu,da smišljamo planove i svaki provedeni trenutak začinimo dozom mašte.Za godinu dana,koliko ih poznajem,mogu da kažem da su svi oni posebni na svoj način.Takođe,toliko su mi ulepšali letnji rapsust,moj 15 rođendan i svaki dan proveden kod njih u ulici,da sam im neizmerno zahvalna.Toliko toga sam naučila od njih.Ali,naučila sam i koliko ljudi mogu biti dvolični.Nešto je promenilo naše druženje,okrenuli su se protiv mene,i pokušali da mi pokažu dane kada sam bila na dnu.Pokušali su da me vrate na to dno i dokažu mi da su se samo igrali samnom.Da li je to istina,ili ne,ne znam.Ja sam se samo sklonila,jer znam da ja više nisam deo toga.
Izgubila sam još mnogo ljudi u životu.Sa mojom tadašnjom najboljom drugaricom je ,iz mog života,otišla još jedna drugarica,sa kojom sam se družila deset godina.Sa posebnim društvom su otišli i neki ljudi koji su mi pokazali kakav sve život može da bude,ali i sa kojima sam sazrela i shvatila neke stvari.Ni njih više nema.
Sve je to bilo bolno.Ja sam za dva meseca izgubila većinu osoba sa kojima sam se družila u svom gradu,i sa kojima sam mnogo toga proživela.Sve sam to uradila zato što mi oni više nisu bili pravi prijatelji i nisu mogli da prihvate da sam se promenila.To sam uradila za svoje dobro i da bih napravila mesta za nove ljude u svom životu,koji su polako pristizali.Nisam bila presrećna zbog svoje odluke,ali sam posle nekog vremena shvatila da je tako moralo da bude.Trebalo mi je vremena da se naviknem da ih viđam u snovima,sećanjima i na našim mestima.Svaki deo mog grada je budio uspomene.Nije mi bilo lako da prevaziđem to,i mislim da ih još nisam pustila da potpuno odu iz mog života,ali polako,za sve treba vremena.Još ih pominjem,sada ponekad,ali ih pominjem.Još ih sanjam,ne svako veče,ali da.Još se trgnem na njihova imena,ali brzo shvatim da to nisu oni.
Sada,kada sam završila sa patetisanjem,predstaviću vam tri faze kroz koje prolazite kad izgubite neku vama bitnu osobu u životu:
1.Faza-"Koji sam ja kralj,osećam se nikad bolje,napokon sam se rešila problema u svom životu.."
Kada sam stala pred svoju drugaricu i sasula joj sve u lice,što ne treba raditi,osećala sam se ponosno.Bila sam puna samopouzdanja i osećala sam se toliko moćno.To je trajalo dva dana,i onda sam shvatila da mi je ona puno značila.Tada ulazimo u drugu fazu.
2.Faza-"Zašto sam to uradila,ne mogu bez nje/ga,ceo svet mi se srušio.."
Ovo je jedna veoma duga faza,koja može trajati od pet dana do pet godina.Kod mene je trajala dva meseca.Pitala sam se da li sam pogrešila što sam ih izgubila,počela sam da se prisećam SVIH uspomena i želela sam da otrčim do njih,i svima se izvinim.Ali,nisam.Jela sam enormne količine slatkiša,slušala tužne pesme i plakala.Bacila sam sve stvari koje su mi poklonili,obrisala sve slike i pisala tužne pesme.Popustila sam u školi,i što je najgore,počela sam da pričam sve o njima i ljudima koje nisam dobro poznavala,davila sam ih dok ne skapiraju da nisam u normalnom stanju.
3.Faza-"Sve u životu se dešava sa razlogom,nije smak sveta,ovako je suđeno.."
Ja sam u ovu fazu ušla pre nedelju dana.Polako sam počela da shvatam da je ovo normalna stvar u životu.Kako je staro društvo otišlo,novo je ušlo u moj život.Možda čak i bolje društvo,vreme će pokazati.Mada,ja mislim da je bolje,skoro sam uverena.U svom gradu sam se zbližila sa jednom divnom osobom.Staru najbolju drugaricu je zamenila nova,koja je bila sve vreme uz mene i nije mi dala da potonem na dno.Kada sam želela da se vratim starim navikama i ljudima,ona me je potsećala na to koliko sam ja vredna osoba i koliko sam postigla u životu.I,pošto znam da će ona ovo pročitati,hoću da zna koliko mi znači i koliko je volim,i da sam joj puno zahvalna na svemu što je uradila za mene,i da bez nje ne bih bila ovde gde jesam.Takođe,slučajno sam u novom gradu upoznala i moju "twin".To je jedna posebna devojčica kojoj su se izdešavale skoro iste stvari u životu i koja je uvek tu za mene.Nama nikad nije dosadno,i mi obožavamo da idemo na neplanirana putovanja.Veliki pozdrav za nju,i takođe,hvala joj na svemu!U novom odeljenju sam počela da se družim sa jednom predobrom devojčicom,koja je uvek na mojoj strani i sa kojom obožavam da se družim,jer me uvek nasmeje.Toliko je dobrih ljudi ušlo u moj život,i vratilo mi osmeh na lice.Sada imam novo društvo iz drugog grada i novo društvo iz svog grada.Svima sam im neizmerno zahvalna.Ne znam kako bih sve ovo preživela bez njih,vratili su mi veru u ljude.Još jednom,hvala!
*Be creative-radite ono što volite,like me,i kroz neku aktivnost probajte da izbacite negativnu energiju iz sebe.Mislim da je pisanje veoma dobar način za iskazivanje emocija,ali to može biti bilo koja aktivnost koju volite.
*Pogledajte malo oko sebe,i obratite pažnju na ljude koji vas vole-dajte veće uloge ljudima kojima vas cene i vole,sklonite zid i pustite ih da uđu u vaš život.
*Ako vam se plače,plačite.Kada se isplačete,biće bolje.
*Dajte sebi vremena.Imate pravo na to.
*Izađite iz sobe.Kada izadjete na svež vazduh,biće vam lakše.
Ništa u životu nije slučajno,sve nosi neku pouku i poruku.Nekada morate da izgubite nešto,da biste nešto bolje dobili.Prosto,vodite se time da nema mesta za sve ljude u vašem životu,i da neki prosto moraju da odu.Taj trenutak kada odu,ja vam ne mogu učiniti bezbolnim,i ne mogu da kažem da neće boleti,jer hoće.U tinejdzerskom dobu,prijatelji su veoma bitna stvar.Ali,mogu vam reći da će vremenom biti bolje.I,da,nemojte da se pitate zašto je nešto tako kako je,jer je trebalo da bude tako,i dzabe trošite snagu i energiju.
Nadam se da vam se svideo ovaj post.Pozdrav,do sledećeg čitanja!
