Sve se dešava sa razlogom

Aloha, people,znam da ste dobro,necu ni da pitam,jer,zašto ne biste bili dobro po ovako lepom danu?!
Ja,po običaju,nisam pisala mesec dana,ali me moje školske obaveze opravdavaju.
Inače,ja sam bila toliki mrgud prošlih mesec dana,prosto mi se ništa nije radilo,otkako je ovo Sunce ogrejalo,moje raspoloženje se toliko popravilo,da sam čak sela i da učim više od 15 minuta dnevno,učim čak po pola sata.
Šalu na stranu,moja srednja je dosta zahtevna,a ja sam pomalo neorganizovana osoba(to mi je najveća mana),i sve radim u poslednji čas,pa zato malo kasnim sa postovima.
Ali,biće bolje.
Someday.

Pošto sam izašla iz svog ne-prilazi-mi-ja-sam-goblin raspoloženja,sa kojim sam terala sve oko sebe, što dalje od sebe,mogu da sednem,i konačno napišem ovaj post.O,da,ova tema o kojoj danas pričamo me je držala u takvom raspoloženju,i trebalo mi je mesec dana da odlučim kako da je pretočim u reči,i kako da nastavim dalje sa svojim životom.I,verujte mi,moji najbliži,ali i oni koji to nisu,su ispaštali zbog toga.jer,moje dnevne aktivnosti su se svodile na hranu i suze.

Šta da radite kada izgubite dragu osobu?Nekoga ko vam je bio oslonac,rame za plakanje i najbolji prijatelj?A,šta da radite kada u isto vreme izgubite više takvih osoba?

Otišla sam u drugi grad,u srednju školu.Našla sam i ovde društvo,za koje sam, takođe, veoma vezana.Za ovih sedam meseci,koliko sam ovde,sam provela nezaboravne trenutke sa njima,koji su me dosta promenili.Ali,ja sam i dalje sa osmehom čekala svaki petak,da odem u svoj rodni grad(okej,spremite se na veliku dozu patetike),i vidim svoju porodicu i prijatelje.Pošto sam,bukvalno,imala tri različita društva,petak bih izašla sa jednim,u subotu bih se sa jednim videla popodne,a sa jednim uveče.Da,od one usamljene devojčice,koju su svi mrzeli,za pola godine,ja sam postala najsocijalnija osoba na planeti.

Počnimo od moje tadašnje najbolje drugarice.Ona je bila važan deo mog života.Prošle smo sve i svašta zajedno.Za nju sam mogla ruku u vatru da stavim.Za nju sam mogla sve.Kod nje sam svaki petak prvo dolazila.Sa stanice,pravo kod nje kući.Prepričavala bih joj svaki sat,minut,sekund koji sam provela otkako se nismo videle.Svaki trenutak bih joj detaljno opisivala.Onda bismo nas dve to komentarisale,tumačile i procenjivale,kako već najbolje drugarice i rade.Mogu samo da vam kažem da je naše prijateljstvo trajalo skoro pet godina,i mislila sam da će trajati sto pet.Ali,nije.Završilo se veoma loše,pale su teške reči i tu je bio kraj.Preko noći,mi smo postale stranci.Kada izgubite dečka,i kada izgubite najbolju drugaricu,neuporedivo.

Onda,imala sam jedno posebno društvo,koje je bilo tu za mene,u mojim najgorim trenucima.To je bio skup različitih osoba na jednom mestu.Mi smo bili veoma zanimljiva ekipica.Nikad nam nije bilo dosadno.Volela sam da dolazim kod njih u ulicu,da smišljamo planove i svaki provedeni trenutak začinimo dozom mašte.Za godinu dana,koliko ih poznajem,mogu da kažem da su svi oni posebni na svoj način.Takođe,toliko su mi ulepšali letnji rapsust,moj 15 rođendan i svaki dan proveden kod njih u ulici,da sam im neizmerno zahvalna.Toliko toga sam naučila od njih.Ali,naučila sam i koliko ljudi mogu biti dvolični.Nešto je promenilo naše druženje,okrenuli su se protiv mene,i pokušali da mi pokažu dane kada sam bila na dnu.Pokušali su da me vrate na to dno i dokažu mi da su se samo igrali samnom.Da li je to istina,ili ne,ne znam.Ja sam se samo sklonila,jer znam da ja više nisam deo toga.

Izgubila sam još mnogo ljudi u životu.Sa mojom tadašnjom najboljom drugaricom je ,iz mog života,otišla još jedna drugarica,sa kojom sam se družila deset godina.Sa posebnim društvom su otišli i neki ljudi koji su mi pokazali kakav sve život može da bude,ali i sa kojima sam sazrela i shvatila neke stvari.Ni njih više nema.

Sve je to bilo bolno.Ja sam za dva meseca izgubila većinu osoba sa kojima sam se družila u svom gradu,i sa kojima sam mnogo toga proživela.Sve sam to uradila zato što mi oni više nisu bili pravi prijatelji i nisu mogli da prihvate da sam se promenila.To sam uradila za svoje dobro i da bih napravila mesta za nove ljude u svom životu,koji su polako pristizali.Nisam bila presrećna zbog svoje odluke,ali sam posle nekog vremena shvatila da je tako moralo da bude.Trebalo mi je vremena da se naviknem da ih viđam u snovima,sećanjima i na našim mestima.Svaki deo mog grada je budio uspomene.Nije mi bilo lako da prevaziđem to,i mislim da ih još nisam  pustila da  potpuno odu iz mog života,ali polako,za sve treba vremena.Još ih pominjem,sada ponekad,ali ih pominjem.Još ih sanjam,ne svako veče,ali da.Još se trgnem na njihova imena,ali brzo shvatim da to nisu oni.

Sada,kada sam završila sa patetisanjem,predstaviću vam tri faze kroz koje prolazite kad izgubite neku vama bitnu osobu u životu:

1.Faza-"Koji sam ja kralj,osećam se nikad bolje,napokon sam se rešila problema u svom životu.."
Kada sam stala pred svoju drugaricu i sasula joj sve u lice,što ne treba raditi,osećala sam se ponosno.Bila sam puna samopouzdanja i osećala sam se toliko moćno.To je trajalo dva dana,i onda sam shvatila da mi je ona puno značila.Tada ulazimo u drugu fazu.

2.Faza-"Zašto sam to uradila,ne mogu bez nje/ga,ceo svet mi se srušio.."
Ovo je jedna veoma duga faza,koja može trajati od pet dana do pet godina.Kod mene je trajala dva meseca.Pitala sam se da li sam pogrešila što sam ih izgubila,počela sam da se prisećam SVIH uspomena i želela sam da otrčim do njih,i svima se izvinim.Ali,nisam.Jela sam enormne količine slatkiša,slušala tužne pesme i plakala.Bacila sam sve stvari koje su mi  poklonili,obrisala sve slike i pisala tužne pesme.Popustila sam u školi,i što je najgore,počela sam da pričam sve o njima i ljudima koje nisam dobro poznavala,davila sam ih dok ne skapiraju da nisam u normalnom stanju.

3.Faza-"Sve u životu se dešava sa razlogom,nije smak sveta,ovako je suđeno.."
Ja sam u ovu fazu ušla pre nedelju dana.Polako sam počela da shvatam da je ovo normalna stvar u životu.Kako je staro društvo otišlo,novo je ušlo u moj život.Možda čak i bolje društvo,vreme će pokazati.Mada,ja mislim da je bolje,skoro sam uverena.U svom gradu sam se zbližila sa jednom divnom osobom.Staru najbolju drugaricu je zamenila nova,koja je bila sve vreme uz mene i nije mi dala da potonem na dno.Kada sam želela da se vratim starim navikama i ljudima,ona me je potsećala na to koliko sam ja vredna osoba i koliko sam postigla u životu.I,pošto znam da će ona ovo pročitati,hoću da zna koliko mi znači i koliko je volim,i da sam joj puno zahvalna na svemu što je uradila za mene,i da bez nje ne bih bila ovde gde jesam.Takođe,slučajno sam u novom gradu upoznala i moju "twin".To je jedna posebna devojčica kojoj su se izdešavale skoro iste stvari u životu i koja je uvek tu za mene.Nama nikad nije dosadno,i mi obožavamo da idemo na neplanirana putovanja.Veliki pozdrav za nju,i takođe,hvala joj na svemu!U novom odeljenju sam počela da se družim sa jednom predobrom devojčicom,koja je uvek na mojoj strani i sa kojom obožavam da se družim,jer me uvek nasmeje.Toliko je dobrih ljudi ušlo u moj život,i vratilo mi osmeh na lice.Sada imam novo društvo iz drugog grada i novo društvo iz svog grada.Svima sam im neizmerno zahvalna.Ne znam kako bih sve ovo preživela bez njih,vratili su mi veru u ljude.Još jednom,hvala!

  A,sada,par načina da prebolite gubitak neke osobe:

*Be creative-radite ono što volite,like me,i kroz neku aktivnost probajte da izbacite negativnu energiju iz sebe.Mislim da je pisanje veoma dobar način za iskazivanje emocija,ali to može biti bilo koja aktivnost koju volite.
*Pogledajte malo oko sebe,i obratite pažnju na ljude koji vas vole-dajte veće uloge ljudima kojima vas cene i vole,sklonite zid i pustite ih da uđu u vaš život.
*Ako vam se plače,plačite.Kada se isplačete,biće bolje.
*Dajte sebi vremena.Imate pravo na to.
*Izađite iz sobe.Kada izadjete na svež vazduh,biće vam lakše.

Ništa u životu nije slučajno,sve nosi neku pouku i poruku.Nekada morate da izgubite nešto,da biste nešto bolje dobili.Prosto,vodite se time da nema mesta za sve ljude u vašem životu,i da neki prosto moraju da odu.Taj trenutak kada odu,ja vam ne mogu učiniti bezbolnim,i ne mogu da kažem da neće boleti,jer hoće.U tinejdzerskom dobu,prijatelji su veoma bitna stvar.Ali,mogu vam reći da će vremenom biti bolje.I,da,nemojte da se pitate zašto je nešto tako kako je,jer je trebalo da bude tako,i dzabe trošite snagu i energiju.

Nadam se da vam se svideo ovaj post.Pozdrav,do sledećeg čitanja!

Dobrodošli u 21.vek

Aloha,dragi čitaoče,hav ar ju?
Inače,februar je,a napolju sija sunce kao da je sredina marta.
I vreme je,zajedno sa svima nama malo skrenulo.
Samo se šalim(ili ne?).
Pa,pošto je tako lepo vreme,inspiracije svuda.
Istina,nisam dugo pisala,nisam imala vremena,imala sam malo bitnijih stvari u životu,ali,evo,sad sam spremna da se vratim u kolosek.

 Ovih dana mi se baš vrti po glavi kako bih volela da sam rodjena u nekom drugom vremenu.Vremenu kada su se cenile prave vrednosti.Po popričama starijih,koji su živeli u takvom vremenu,osećam da su tada ljudi zaista bili srećni.Čini mi se da su se tada radovali malim stvarima,koje život znače,a danas nam baš te male stvari fale.

Živimo u 21. veku.Ovde vlada tehnologija,koja,sve više i više razdvaja ljude.Nema više emocija,postajemo roboti.Svrha ljudskog života gubi svoj značaj.

Evo par primera koji pričaju za sebe:

1.Volim te,do 1000 srca
Ne,više nema ljubavnih pisama koje su nekada zaljubljeni tako dugo čekali.Sada su tu telefoni i internet,jedan klik,i tvoj dragi će u sekundi znati da ga voliš.Naravno,da bi drugi saznali za vašu ljubav,ništa ne znači što ćete da prošetate parkom. Moraš da promeniš status veze na Fejsu.Pa da.I,da ne zaboravim,obavezno je stavljanje hiljadu srca i ljubavnih pesama na zid.Sad ozbiljno,čemu sve to?Ljubav se ne broji u srcima i lajkovima.To je osećanje,ljudska osobina,i treba da se pokaže na ljudski način,a ne preko interneta.

2. Najdraža moja
"Draga moja","Najlepša moja","Jedina moja","Baš si top"..
I mogla bih do sutra da navodim ovakve komentare koje svi često viđamo na fejsu i Instagramu,koje pišu devojke jedne drugima.Sve neke najbolje drugarice,a nisu se videle tri puta uživo.Nemam pravo da osuđujem,jer sam se našla u sličnoj situaciji.Drugarica iz vrtića,koju vidim dva puta godišnje,pozdravimo se,postavimo jedna drugoj opšta pitanja i to je to,mi stalno piše ispod slika gore pomenute komentare.Ona meni,ja njoj.Mislim,smešno,stvarno.Pre neki dan sam čula nešto još gore.Pitam ja jednu devojku  gde izlazi,ona kaže na internet.Samo što se nisam onesvestila.I da,možda imam oko hiljadu prijatelja na Fejsu,ali kada mi treba pomoć i savet,mogu da ih nabrojim na prste,jedne ruke.

3.Ja se super provodim, moj zivot je savrsen,vidite sviii
Zašto bolje izgledamo na profilnoj ,nego na tagovanoj slici?Zato što je to realnost.Svi se trudimo da izgledamo što savršenije na društvenim mrežama,a u stvari niko nije savršen.Više nije poenta izaći na kafu i popričati sa prijateljem,već se slikati i objaviti da smo izašli.Jedna drugarica se toliko žalila kako joj je dosadno,a na Instagram je izbacila sliku na kojoj piše "Najbolje veče".Toliko o tome.

Ovo je samo par situacija koje nam je 21.vek doneo.I ja učestvujem u njima,jer je takvo vreme.Naravno,svako vreme ima i prednosti i mane.Ovo doba tehnologije,nam je donelo i dosta prednosti.Lakše nalazimo informacije ,održavamo kontakte sa ljudima koji su daleko i neke stvari možemo brže i efikasnije da završimo.Na kraju krajeva,da nema interneta,ne bi bilo ni blogova.;) Nije sve crno!

 Well,dragi čitaoče,pozdrav do sledećeg čitanja..

Dobrodošli u moj svet čuda

Aloha,ja sam Milica,uđite slobodno,izvolite.
Ovo je svet po mojim merama,mesto u kom postoji samo jedno pravilo,a to je da pravila nema.Nadam se da ćete uživati u mojim postovima,koji će biti vesti iz realnog sveta ,začinjene dozom humora i mašte.

Ja sam neko ko ne ume da realno opiše sebe,jer bih se ili potcenila ili precenila.Nekada sam u stilu "kraljica je stigla",a nekada "koja je svrha mog života",tako da ni ja sama ponekad ne znam kako se osećam,kao i većina osoba mojih godina.Inače,imam 15 godina,ako nekoga zanima(who cares?).

Da bih vam se bolje predstavila,ispičaću vam deo moje priče,koja me je promenila iz korena.
Prošle godine u ovo doba,na mom mestu se nalazila mala,uplašena devojčica,odbačena od svih,bez ijednog prijatelja.Njen spas su bili hrana i knjige.Čitajući,kroz knjige je živela tuđe živote,živote koji su bili bolji od njenog.Taman kada su svi mislili da će je samoća progutati,ona se izdigla iz ništavila i počela novi život.Krenula je od nule,radeći na sebi,i to su i drugi primetili.Kada je zavolela sebe,i drugi su je videli u boljem svetlu.Tako je stekla prijatelje i otpočela,posle toliko godina,novi život.Više nije bila mala ,uplašena devojčica,već je odrasla.

Kroz postove ćete upoznati pravu mene,jer ja pišem dušom.
Well,krenimo..:)